Satirična priča: Sramota

U zgradi se poštuje kućni red, koji je istaknut na vidnom mestu u hodniku - ulazi se tek pošto vas neko od stanara čuje preko interfona i dozvoli da stupite unutra, vrata se otvaraju i zatvaraju pažljivo, u zgradi se govori tiho, lift je bešuman, haustor je besprekorno čist, sandučići za poštu su uredni, a ispred svakog stana su zelenilo i cveće, kao sa izložbe. Stan u kojem boravim je prostran, lepo opremljen a pogled s terase ushićuje.

Sve bi bilo idealno da nemam muke sa ljudima koji žive u ovoj zgradi. Stanari su stariji, konzervatvni ljudi, nepoverljivi prema došljacima.

Trudio sam se da u mom ponašanju ne primete ništa sumnjivo. Ostavljao sam utisak mirnog i predusretljivog čoveka. Želeo sam, iznad svega, da me prihvate kao uglednog i poštenog građanina. Sve sam činio da im budem blizak i pristrupačan i da me nikada ne pogledaju s podozrenjem, sumnjičavo, ili ne daj Bože, neprijateljski.

Znao sam da ću zbog svojeg posla imati velikih problema, pa sam nastojao da izbegavam razgovor o tome čime se bavim, a kad je to bilo nemoguće - govorio sam da sam trenutno nezaposlen i da intenzivno tražim posao.

U nekim drugim zgradama susede i možete i da izbegavate, ali kod nas to nije slučaj. Predsednica me stalno poziva na sastanke kućnog saveta, da bismo se dogovorili o popravci lifta, o zameni sijalica u hodniku, o korišćenju zajedničke vešernice, o uvođenju kablovske televizije, o instaliranju kamera za video-nadzor, o parking mestima, o uređenju parkića pored zgrade... Ako se samo jednom ne pojavim na ovom zboru, automatski sam sumnjiv.

Komšije su u našoj višespratnici kao članovi domaćinstva. Javljaju se kad se mimoilazimo, zastanu da popričaju, raspituju se o porodičnoj situaciji, pitaju o svemu, a o poslu kojim se bavim ponajviše. Verovao sam da ću od suseda uspeti da prikrijem čime se bavim i da ću njihovim u očima ostati pristojan, čestit i pouzdan komšija. Nisam uspeo.

Odalo me je jedno pismo koje je pre nekoliko dana izvirivalo iz mojeg poštanskog sandučića. Nažalost, oni koji su prolazili hodnikom videli su od koga je i za koga je. Pročitali su i ono što je pisalo uz moje ime. Sto puta bi bilo bolje da sam dobio pismo da se javim sudu ili policiji. Ovako sam u očima svih stanara raskrinkan, degradiran i osramoćen.

Bilo je to pismo kojim se kao narodni poslanik pozivan na sednicu Narodne skupštine.

Autor: Aleksandar Čotrić

Ne propustite